Kada sam aktivno učio o fotografiji, pre desetak godina, naišao sam na malu knjižicu, krajnje eksplicitnog naziva “Read This If You Want to Take Great Photographs” autora Henri Kerola. Iza ovakvog naziva zapravo se krije jedan od najboljih vodiča, da ne kažem udžbenika, o fotografiji. Zaista bih ga preporučio svakome ko ulazi u svet fotografije. E sad, u toj knižici, naravno primeri najvećih svetskih imena fotografije: Ansel Adams, Sebastiao Salgado, Henri Cartier-Bresson… Sva nezaobilazna imena ako učiš o fotografiji. Slike viđene bezbroj puta. Kad, tamo negde na pri kraju knjige, kao šamar, me stigne fotografija koja je sada na naslovnoj strani ovog magazina. Boxer girl #3. Autor: Inzajeano Latif. Štaaa? Nikad čuo. 

Kako se pored dvadesetak legendi fotografije, iz dva veka duge fotografske istorije, u udžbenik o fotografiji udenuo ovaj, tada skoro klinac, Britanac, pakistanskog porekla sa svojom Boxer Girl? Jednostavno zato što je autor Herni Kerol (Henry Carroll) odlučio da je to dobra fotografija!

Kroz ovaj magazin, ja sam pokušao da odgovorim na ovo pitanje: “Šta je to dobra fotografija? Šta je izdvaja od drugih i čini posebnom?” Postavili smo ovo pitanje svakom učesniku prvog broja Kulture fotografije. Iako je bila ideja, ja ti neću sumirati ovde odgovore. Ipak želim da ponovo prelistaš magazin. Ako već moram za kraj da stavim neki zaključak na ovu temu, pozivam te, ovom prilikom, da pogledaš ponovo naslovnu stranu. Pogledaj nju u oči, pogledaj taj stav. Pogledaj njenu kapu i njene bandaže na šakama. Obrati pažnju na boje, na svetlo i atmosferu… Nije bitno ko je Boxer girl #3. Ona je baš ono što ti misliš da jeste. I to je jebeno dobra fotografija. Izvinite što psujem. To je sve što imam da kažem o toj fotografiji. Za kraj, moram da napišem još nešto i da konačno šaljem dizajnerki ovaj poslednji članak, odlažemo već predugo celu priču.

Želeo sam da ovaj magazin bude više od zbirke lepih fotografija. Želeo sam da pronadjem neke od najboljih svetskih umetnika, da podelim njihove priče. Međutim, moja skrivena namera je bila da naučim nešto od svakog. Da budem bolji fotograf i bolji čovek pre svega. Možda je vreme da svi ponovo naučimo da učimo.

Neko će ovde da uči o fotografiji kao tehnici ili vrsti izražavanja ali bogami, neko mora da nauči samo da posmatra, da čita, sluša i prati. Ne gledamo i ne slušamo jedni druge više. Mislim da je to, možda, i najveća vrlina velikih ljudi, ne samo umetnika. Da zastanu, i samo da budu deo okoline. Da pozitivno utiču na svoje okruženje i da dopuste da ono utiče na njih.

Danas, kada nam padaju nastrešnice, krajnje je vreme da se uhvatimo za ruke i za početak, samo da se pogledamo u oči…